Poglavlje 27 – Ekološki problemi na lokalu

Vrlo često imamo prilike da čujemo i pročitamo da će najveći teret prilagođavanja Srbije standardima Evropske Unije podneti upravo lokalne samouprave. Nema tačne procene u kojim procentima će obaveze primene evropskih standarda biti prenešene na lokalne samouprave, ali barata se cifrom od 70% do 75%. Nažalost, trenutna situacija u Srbiji govori da je većina lokalnih samouprava prezadužena i u velikoj meri su joj vezane ruke zabranom zapošljavanja u javnom sektoru. Fali novac, fale i obučeni kadrovi, a nereševanjem ekoloških problema predviđeni troškovi prilagođavanja evropskim standardima rastu, pa je tako Srbiji 2010. godine trebalo oko 10,5 milijardi evra, a već 2018. godine se procenjuje da je potrebno oko 15 milijardi.

 

Srbija trenutno u zaštitu životne sredine ulaže 0,3% BDP-a, a 28 zemalja članica Evropske Unije u proseku 1,76% BDP-a. Srbija trenutno poseduje svega 7 usaglašenih regionalnih deponija, 95 lokacija sa opasnim otpadom, 3500 smetlišta, 140 neuslovnih deponija – smetlišta koja predstavljaju ozbiljan ekološki rizik, a svega 4% otpada se reciklira. Svega 21 lokalna samouprava ima postrojenje za tretman otpadnih voda, a svega 5% industrijskih otpadnih voda prolazi kroz tercijalni tretman.

Sa ekološkim aktivistom i jednim od vodećih advokata u Srbiji iz oblasti zaštite životne sredine – Sretenom Đorđevićem, razgovaramo o hroničnom nedostatku pravnika u oblasti zaštite životne sredine, što donekle utiče na problem građanstva da dođu do adekvatne pravne zaštite u ovoj, veoma značajnoj oblasti života i zdravlja.

Razlog zbog čega ima malo pravnika i advokata u oblasti prava životne sredine je činjenica da se radi o potpuno novom polju u oblasti prava, da je ta oblast poprilično neuređena u našem pravnom sistemu, da je napredak ostvaren u oblasti upravnog prava, ali u oblasti recimo zaštite interesa građana kroz građanske postupke nije urađeno ništa decenijama unazad. Verovatno se razlog krije i u nedostupnosti i težini materije za mlade kolege i koleginice da se upuste u to polje, inače jako izazovno. Sa druge strane, ne može da se ne kaže da ta oblast generalno napreduje u svetu. Obaveze Srbije u postupku pridruživanja Evropskoj Uniji su ogromne u oblasti zaštite životne sredine, samim tim i u oblasti regulative. Kao što sam rekao, u nekim oblastima je učinjeno mnogo, ali je praksa primene tih propisa i zakonodavstva slaba i otuda problemi građana, civilnog društva i zainteresovane javnosti u ostvarivanju prava na zdravu životnu sredinu, prava na informacije o životnoj sredini, prava na život u zdravom okruženju itd. To su sve zapravo Ustavne kategorije, a sama ekologija i pravo na zdravu životnu sredinu je ustavna kategorija ljudskog prava treće generacije. Nažalost, u Srbiji ima jako malo pravnika koji se bave ovom oblasti. To nije dobro zbog toga, što na taj način ni građani Srbije u odgovarajućoj meri ne mogu da zaštite svoja prava. Pored svih drugih problema, mi nemamo ni dovoljno profesionalaca u toj oblasti. Takođe je uočeno da ne postoji dovoljno obučenosti ni nosioca pravosudnih funkcija: sudija, tužilaca, pa zašto da ne i javnih pravobranioca koji bi takođe trebali da se bave tom problematikom.“

Kakva su vam dosadašnja iskustva u praksi na lokalu?

Ako bih morao u jednoj rečenici da se izjasnim – ogromno odsustvo zakonitih procedura. Dakle, nezakonitosti na sve strane. Od lokalnog nivoa, do republičkog nivoa, pogotovu u postupcima procene uticaja na životnu sredinu gde se ja gotovo u potpunosti nisam susreo ni sa jednim postupkom koji je bio zakonit i odatle i ogromna moja praksa u dobijanju takvih upravnih sporova, ali to ne zbog toga što sam ja izuzetan i perfektan u toj oblasti, nego zbog toga što su postupci do te mere nezakoniti da ih je vrlo lako poništavati. I tu je taj problem zapravo, zainteresovane javnosti – građana, koji nemaju odgovarajuću pravnu zaštitu pre svega od države i državnih službenika koji krše propise, a onda im zbog nedostatka pravnika i advokata koji bi mogli da ih zaštite u postupcima i to rezultuje veoma malim brojem postupaka u kojima javnost učestvuje, a od značaja su za zaštitu životne sredine. Tako da velika većina tih postupaka se zapravo okonča u jednoj potpuno neregularnoj atmosferi suprotno zakonu, a onaj mali broj postupaka gde se javnost uključuje, oni se osporavaju i tu imamo dosta uspeha. Mi bi u budućem periodu morali da radimo na jačanju pravne države i na obuci državnih službenika-birokrata koji bi trebali da služe primeni prava i da budu na usluzi klientima, a ne da sa druge strane krše procedure da bi im postupke brže i jednostavnije okončavali. Još jedan problem koji je evidentan je da je ekološko pravo i oblast zaštite životne sredine oblast u kojoj je mnogo novca.Tu se radi o velikim investicijama u energetskom sektoru, rudarskom sektoru, gde god se okrenete to su velike cifre i igre velikim brojkama. Tu gde imate veliki novac, imate i veliku korupciju tako da su tasovi pravde u oblasti ekološkog prava nekako uvek nakrivljeni, gde interesi krupnog kapitala i politike uvek pretežu nad interesima zaštite životne sredine, zaštite života i zaštite zdravlja.“

Slična iskustva dele i ekološki aktivisti širom Srbije, a upravo zbog zajedničke i efikasnije borbe protiv pojavnih oblika korupcije u zaštiti životne sredine, devet organizacija Zapadne i Jugozapadne Srbije udružilo se u Koaliciju organizacija protiv korupcije u oblasti zaštite životne sredine. Neki od njih za portal PAKT Info svedoče o svojim iskustvima sa lokala:

____________________________________________

Saša Bjelić – neformalno udurženje građana „HRAST“ – Priboj

„Cela priča oko ekologije u Priboju vezana je za reku Lim i nažalost nije ni malo vesela priča. Na Limu se trenutno gradi jedna velika hidroelektrana „Rekovići“ na samo 1,5 km od centra grada sa mnoštvom eventualnih negativnih posledica. Mi kao građani smo vodili borbu protiv izgradnje ove hidroelektrane još od 2011. godine, ali nažalost nismo uspeli da se izborimo. Borbu i dalje nastavljamo makar u vidu informisanja javnosti koliko je ta stvar štetna po građane Priboja. Što je još gore, mi imamo i problem velike deponije „Stanjevine“ na Limu kod Prijepolja gde se dnevno odlažu kubici i kubici otpada koji potom završavaju u reci i možda je stanje ove deponije trenutno i najalarmantniji ekološki problem našeg kraja. Tu se i nezavršava priča, jer su i mali vodotoci koji se ulivaju u Lim u Priboju ugroženi planovima oko izgradnji novih mini hidroelektrana, od kojih su neke već izgrađene. Možda šteta i ne bi bila toliko velika, da su se ovi objekti gradili po principima koji su prihvatljivi sa stanovišta koncepta održivog razvoja i zaštite životne sredine.Ovako, mnoge od tih rečica su gotovo devastirane i uništene, a predstavljale su nekad mrestilišta mladice i pastrmke. Uopšte, cela priča oko zaštite voda i vodotokova u Srbiji može da se ispriča kroz uništavanje rečnih tokova u Priboju.

U Priboju postoji neka kritična masa koja je svesna, koja reaguje, ali razumem i onaj deo ljudi koji ne reaguje i koji nema vremena da razmišlja o tome iz proste jedne tužne stvari, zato što ima prečih problema. Vi ako morate sutra da razmišljate šta će vam deca jesti, sigurno da vam ekološki problemi nisu prioritetna stvar, ali to nikako ne znači da su oni manje značajni, jer to je nešto što nas čeka iza „ugla“.“

__________________________________________________

Nedaleko od Priboja, u Prijepolju tačnije Brodarevu, grupa entuzijasta vodila je više godina bespoštednu borbu u odbrani reke Lim, i čini se, bar za sad,uspeli su u tome.

__________________________________________________

Amel Kurbegović – aktivista udruženja građana „Prijatelji Brodareva“:

Nisam ja sam odbranio Lim, već svi mi okupljeni oko udruženja Prijatelji Brodareva i dali veliki doprinos u odbrani naše reke. Pravda u ovoj državi ipak postoji, malo je teže dostupna, moraju se pratiti svi tokovi. Mi smo od samog starta ušli u borbu, deset godina je prošlo od početka naše borbe za zaštitu Lima i veliko hvala svim ljudima koji su od samog starta verovali u nas i prepoznali našu borbu, a to je od samog starta bila borba Davida i Golijata. Mi smo ipak znajući benefite i vrednosti zdravlja i zaštite životne sredine, poznavajući lepote Lima koji je žila kucavica tog podnevlja uspeli da ga odbranimo, što ne znači da borba i dalje ne traje. Evo već imamo problem Priboja, gde su nam ruke praktično bile svezane jer nismo bili okarakterisani kao protivnici države, što ustvari i nismo. Mi smo se borili za svoju zdravu životnu sredinu, imali smo na to pravo kao građani Srbije, ali i Evrope od koje smo dobijali podršku da se borimo. Mi danas idemo u Crnu Goru, dajemo podršku našim prijateljima u Plavu na reci Komarači pritoci Lima, iako se u startu ograđujemo da se mi ne mešamo u teritorijalni integritet i politiku jedne nezavisne države, ali imamo pravo zato što priroda ne vidi i ne prepoznaje granice. Na Limu nije granica u Gostunu, ribe ne vide tu granicu, ptice ne vide tu granicu. Granice izmišljaju ljudi, kod prirode toga nema. Da ne bi bilo granica na reci i da ne bi ribe prolazile tim nekim „ribljim stazama“, mi smo uspeli da sačuvamo Lim. Uspeli smo zato što smo bili uporni, zato što smo išli u tu borbu srcem, bez ikakavog materijalnog cilja i ta borba je uspešno završena. Međutim, nisu nama samo problem hidrocentrale, mi imamo divlje deponije, nezakonitu eksploataciju šljunka, nezakonitu seču šume koja je drastično u porastu u odnosu na celu Srbiju u oblasti srednjeg Polimlja. Sve to ugrožava kompletan biodiverzitet, staništa životinja, otvaraju se klizišta, menja se mikro klima, nestaju nam potoci i vode. U samom početku smo bili nejaki, a borili smo se protiv ljudi koji su imali političko uporište, medijsku blokadu protiv nas, ali nažalost i struku i nauku koju su oni mogli da plate a mi ne. Imali smo sami sebe, ali je to bilo dovoljno u našem slučaju, prvenstveno jer smo bili jedinstveni i svesni kakva nam opasnost preti i šta ustvari mi branimo. Srbija ima što nema niti jedna Evropska država, ovakvu prirodu, ovakve resurse koje treba zaštiti na neki način i ostaviti generacijama koje dolaze. To je održivi razvoj za koji se moramo zalagati.“

__________________________________________________

Svaka lokalna sredina, čini se, ima svoje specifične, ali i neke zajedničke probleme. U Loznici se organizacije Podrinjski antikorupcijski tim i“Kosmopolit“ zajednički bore protiv nelegalnih eksploatacija šljunka i peska iz Drine, ali i sumnjivih požara i seče šuma. U kojoj meri su lokalne samouprave spremne da primene evropske standarde u oblasti zaštite životne sredine?

_________________________________________________

Miroslav Mijatović – Podrinjski antikorupcijski tim

„Bojim se da su u ovakvoj konstalaciji stvari jedinice lokalne samouprave gotovo nemoćne da bilo šta same urade, osim recimo, boljeg funkcionisanja lokalnih inspekcijskih službi koje su u njihovoj ingerenciji, a imaju nadležnosti u oblasti zaštite životne sredine. Mi imamo na sceni proklamovanu centralizaciju budžetskih sredstava, a sa druge strane se lokalnim samoupravama prenose neke ingerencije za koje one evidentno nemaju kapacitete koji bi ih sproveli. Pri tom imamo i zabranu zapošljavanja, gde su čini mi se najviše kažnjeni oni koji suvodili računa o broju zaposlenih u opštinskim i gradskim upravama. U takvoj situaciji, retke su jedinice lokalne samouprave koje su spremene da odgovore na potrebe građana za čistijom životnom sredinom. U tragovima vidimo da se radi negde po neka projektna dokumentacija, pa se čak pod pritiskom mnogobrojnih problema i tu životna sredina stavlja na poslednje mesto. Mene brine, što gotovo da nema lokalne samouprave koja je u svom Lokalnom antikorupcijskom planu prepoznala problem korupcije u zaštiti životne sredine. Nažalost, ona je opšte primetna, na svakom koraku, gde god se okrenete i kojim god problemom da se počnete baviti. Mi smo samo u Loznici otkrili u predhodne tri godine abmnormalne zloupotrebe u oblasti eksploatacije šljunka i peska, od prijavljivanja minimalnih iskopanih količina koje niko ne proverava i kontroliše do toga da ljudi od našeDirekcije za vode dobijaju dozvolu za eksploataciju na katastarskim parcela koje se u papirima defakto vode u Srbiji, ali su kilometrima sa druge obale Drine u Bosni i Hercegovini. Tri godine tražimo odgovor na pitanje, ko tu eksploataciju kontroliše. Naišli smo i na bizarne primere prijavljivanja požara na recimo 30 hektara šume u decembru mesecu, a da niko nije vodio ozbiljnu istragu o tome kako je izbio (ako je uopšte i izbio) takav požar. A onda se celo to područje proglasi opožarenom površinom za totalnu seču, pa se kubik drveta umesto po 4,000 rsd prodaje po 1,500 rsd , pa vi sad sami izračunajte koja je to količina novca, 30 hektara puta hiljade i hiljade kubika drva.“

__________________________________________________

Da sve nije tako crno, govore računice da bi Srbija ulaganjem u zaštitu životne sredine na svaki uloženi evro zaradila tri. Dobiti implementacije evropskih standarda mogli bi se „unovčiti“ kroz prodaju preferencijala članicama EU na industrijsko i zagađenje vazduha, pošto je jasno da Srbija nije u stanju trčati tehnološku trku sa razvijenim zemljama Zapada.

Koliki je stvarni budžetski gubitak Srbije na polju zaštite životne sredine teško je odrediti, ali primer suseda Bugarske dovoljno govori sam za sebe. Bugarskoj je u finansijskom periodu 2007-2013. iz budžeta EU alocirano 6,9 milijardi evra iz fondova regionalne i kohezione politike, a za period 2014-2020 oko 7,6 milijardi.

Troškovi koji ne mogu biti pokriveni iz fondova, moraju biti finansirani od strane države (primena načela „Zagađivač plaća“) i korisnika infrastrukture tj. građana Srbije. Da bi se u ovakvoj konstalaciji stvari smanjio pritisak na i ovako „iscrpljene“ kapacitete lokalnih samouprava,  predlaže se donosiocima odluka da posvete budnu pažnju kada su u pitanju: svrsishodno trošenje sredstava namenjenih zaštiti životne sredine, pojavne oblike korupcije u oblasti eksploatacije prirodnih resursa i značajne uštede u transparetnim procesima javnih nabavki u oblasti zaštite životne sredine.

Izvor teksta: PAKT Info